Београд је тог суботњег 8. јуна и суштински и симболички демонстрирао да је истински центар српског света. Над нашим престоничким небом разишли су се облаци, а моћно сунце обасјало је мноштво људи који су дошли да поздраве ову величанствену манифестацију; поред самих домаћина, Београђана, престонички град је своје срце отворио и бројним придошлицама из целе Србије, Републике Српске, Црне Горе, Македоније,  из свих крајева где је српска реч и даље жива и све живља.

Сам назив колосалне манифестације, „Један народ-један сабор“ сугерисао је његов смисао, намеру и циљеве. Упркос вишедеценијским, а, богме, и вишевековних настојања да се српски национални корпус разбије и међусобно раздвоји и атомизира, српски народ је манифестно показао да идеја уједињеног српства траје, те да је живља и виталнија него раније. 

Српске тробојке прекриле су београдске улице и тргове, а светски познато српско коло вијорило се њима. Сваки добронамеран човек схвата и у потпуности разуме да су та знамења симболички оквир којим се на најбољи начин манифестује припадност српскоме роду, с нескривеним поносом, али и одлучношћу да се тај пламен националног поноса и достојанства одржи и даље у свом пуном сјају, у мислима, речима, а нарочито у деловању. 

Тај концепт и формално је постављен усвајањем Декларације о националним и политичким правима и заједничкој будућности српскога народа, на којим год местима и меридијанима да живи. 

Уопште нећу сад и овде да се извињавам и ограђујем наглашавањем чињенице да свесрпско јединство и везивање његовог јединства у будућности није усмерено ни против кога другога, да нема ни трунке претензија да се тиме наруше права других да се на исти или сличан начин мобилишу око сопствених националних интереса и потреба, напротив: српски народ и држава Србија увек се поносила својом мултиетичношћу, мултиконфесионачношћу, речју, огромном толеранцијом и разумевањем за потребе својих суграђана и суседа, очекујући то исто и од њих. Уосталом, ко иоле познаје ближу, али и даљу српску националну историју и спреман је да је тумачи добронамерно и непристрасно, свакако зна да српски народ и српске држава никада нису имали претензије на туђе; чак штавише, у појединим историјским преломним догађањима били смо спремни да зажмуримо на често очигледна непријатељства и да хришћански опростимо, чак и онда када нисмо чули ни реч покајања.

Случај је хтео да и ми, као и наши суседи, живимо једни поред других на овом историјски и политички увек трусном подручју и то је чињеница коју сви морамо да имамо у виду. Српски народ као најбројнији и најстарији на овом делу Балкана никада није ни морао да свој идентитет, особености и постојање одређује непријатељством према другим народима баш стога што одувек знам ко смо, шта смо и куда би требало да идемо у будућности.

Зато сматрам да је суботњи свесрпски сабор, између осталог, и очигледна  манифестација те одлучности засноване на заједништву која никога добронамерног не би требало да брине. Сабор који би, уз Дан српске заставе, требало да постане традиционалан, још једном је показао да је традиција темељ на коме градимо своју будућност и да Срби од свега на свету највише љубе слободу и правду.

              Чланица Главног одбора 

              Српске напредне странке 

                 и народна посланица 

                 Биљана Илић Стошић