Ране зарастају, ожиљци сведоче занавек

Овогодишња манифестација сећања на прогнане у Олуји биће одржана у Приједору, првом одредишту избеглих Срба

Ближи се још једна годишњица погрома над Србима познатог као Олуја. Или, како би њени извођачи радова рекли „обљетница војно-редарствене акције чисте као суза“,ха! уз захвалност бранитељима домовинског рата. Који су и данас гласни, јер никада нису одговарали за своја злодела.

Рука правде понекад је заиста спора. Зато што се истина заташкавала крупним лажима и заблудама. Од којих је најчувенија она о братству-јединству. И о браћи, по матери(ни), југословенској. На чији олтар је принета жртва гурањем историјских истина под тепих. Које су, неминовно, експлодирале право у лице. Па је настала још једна у низу Олуја. Јер је била неизбежна. По природи ствари.

Где се неумитно намеће она чувена великог Дучића о најхрабријем народу који не да се ничега не плаши, већ се ничега не стиди. Илити, не срами, како им драго!

Чиме је речено све, још много пре последње Олује. Која, на жалост, није била једина на овим просторима. Барем кад је о злочинима над Србима реч. Којима је историјским догађањима допало да бране не само себе, него и целу Европу од најезда оних којима ту место није. Који су, парафразирајући песника, тупили своје сабље на српским костима. Да би, након свега, бивали награђени и неки обучени у злослутно црно, са истоветним инсигнијама познатим већ у блиској прошлости. И чији је једини аутохтони оригинални артефакт- србосјек?! Од чега су се, према сведочењима, грозили чак и сами нацисти, тадашњи нацисти. Потоњи су нешто мање гадљиви, рекло би се.

Историја се заиста понавља. И која је према српскоме роду бивала несхватљиво сурова. Барем од стране оних који не трпе самосвојне, слободољубиве, слободарске народе.

А неки би да призову још по неку Олују. Па злобно гракћу:“Срби, 'ајмо палит' тракторе!“ При чему је асоцијација више него ли јасна. Барем онима којима је стало. И који памте. Јер забораву ту места бити не сме. Опроштај би могао бити тек последица претходног покајања. Нисмо га чули до сада. Нити као извињење ни као испричавање, свеједно. Нека се догађања никада заборавити не смеју. Јер би то био поновни злочин над већ пострадалима. И онима који су некако преживели, отргнути од своје груде коју су вековима насељавали. Верујући да живе на вишевековној српској земљи. Што је чињеница.

Овогодишњи помен и сећање на стравичан злочин геноцида над недужним српским народом биће одржан у Приједору. Босанском граду подно чувене Козаре. Чије су падине још натопљене крвљу недужних српских житеља из неке раније Олује, крвавих пирова мржње над српском нејачи чија је крв текла у потоцима. Кривих једино и искључиво због свох српског имена и рода. Због чега у том истом Поткозарју годинама није било регрута, нити свадби, па ни рађања. Памте људи, не заборављају. Јер се заборавити не сме.

У Приједору, у чијој су близини најчувенија српска стратишта из оног рата. За која као ни за потоња, нико до сада одговарао није. Надају се ни да неће. Видећемо, злочини геноцида никада не застаревају. А то јесте био геноцид. Исто као што нека друга догађања нису. Иако неки покушавају да те страшне концлогоре прикажу као рекреативно-културне центре где су се слушале опере, изводиле позоришне представе и причали вицеви. Верујући да, као наводни победници, имају право на своју верзију историје. Пардон, повјесне збиљности.

У Приједору, граду коме се из поменутих кругова инпутирају наводни злочини српске стране, у јаловом и беспримерном покушају да се злочини некако изједначе, поравнају. Већ виђено, зар не?!

Најодвратније од свега је што неки овде, у Србији, углавном неки престонички Срби покушавају да оспоре легитимност избора Приједора за домаћина. Отварајући своје чувене ормаре с костурима и наративима насталим у глобалијским тинк тенковима, којекаквим институтима и мрачним центрима моћи. Одакле стиже лова за те прљаве работе. Вероватно, велика лова, чим се ти случајни Срби не либе да и даље палацају својим отровним језичинама чак и у предвечерје обележавања једне Олује! Не знајући и не хотећи да знају, или њиховом одвратном (бес)карактеру уопште не смета што је баш тај Приједор био прво одредиште избеглих Срба у непрегледним колонама трактора и аутомобила у којима су покупљени остаци дотадашњих живота избеглих. Где су се после голготе по први пут осетили слободним, своји на своме. У Републици Српској која и дан данас, опет 28 година после чувеног Дејтонског споразума и даље бије битку за своја права, своју имовину...своје постојање на земљи коју су крвљу одбранили. И коју дати неће ни по коју цену. Због чега јој све боље стоји епитет Српске Спарте. Република Српска је последњих година више него икада у снажним и нераскидивим везама Са Србијом, с којом чини окосницу тзв. Српског корпуса. Или, како неки воле да кажу, Српског света. Од којих се малопре поменутим случајним Србима диже коса на глави. Јер им је тако казато.

Од последње Олује прошло је пуних 28 година. Деца из колоне постали су људи, они нешто старији свили су своја породична гнезда по Србији. У њиховој лијепој остало је Срба тек „за пелцер“. Да могу да се диче мултикултуралношћу. Ма, иди, бегај!

Време неумитно зацељује и најдубље ране, али ожиљци остају, заувек. Као и белези на челима оних чије су очи биле, а многима и остале закрвављене примишљу на све што је српско. И који себе нису могли да одреде никако друкчије, него у мржњи према Србима, где год да су.

Неке се ствари променити не дају, а нарочито се не смеју заборавити. Томе служе и овакве манифестације, испуњене болом и тугом, каквих је српска историја пребременита. Али, опстали смо. И опстаћемо. Неговање културе сећања није оптерећеност прошлошћу, већ напротив, снажан залог за будућност. У којој ће се родити неки нови свет у коме ће правда кад тад ипак доћи по своје.