Дан за сећање и незаборав

Невино страдалима у бруталној агресији морамо се одуживати сталним сећањима и поменима

На календару српског страдања данашњи датум, 24. март, има веома посебно значење.

Злокобан звук завијајућих сирена те мартовске вечери пре двадесет и четири године заувек је остао урезан у сећање савременика тих ужасних догађања, од којих су у наредним данима, недељама и месецима, чинило се, дужим него икада, многи изгубили своје најмилије или пријатеље, познанике, сународнике. Од којих бројни и дан данас осећају последице по своје здравље и животе, сопствене или својих ближњих.

Тако је то кад се „хуманитарно интервенише“.

У бесмисленом седамдесетосмодневном бездушном бомбардовању готово, па небрањене земље која у својој историји никада никога напала није. Која од свих услова које су јој ултимативно поставили у неком тамо француском замку једино није могла да пристане да се одрекне себе, својих корена, да избрише заувек себе са страница малих, али нимало безначајних или небитних европских народа.

Земља и народ који су у оба велика светска рата били на правој, сасвим исправној страни историје, дајући огромне жртве за слободу која је у српском етичком коду увек имала непроцењиво и највише место и огромну цену коју је овај напаћени, али поносити народ увек морао и био спреман да плати. И не само сопствену слободу, већ и за оне за које је упитно да ли су је и у којој мери заслужили. О чему српска широка словенска душа никада није умела или желела да лицитира. Једноставно смо-такви.

Али, заборавити не смемо, никада!

Зато ћемо и овога 24. марта, с тугом се сећајући свих оних невиних страдалника, на највећем годишњем националном парастосу одати заслужену пошту свим невиним жртвама уједињени у заједничком болу, без тешких речи и недостојних тема, достојанствено и с пијететом како то и заслужују оних које смо једно време готово, па заборавили, називајући бруталну агресију кампањом, ударима, интервенцијом...

Сећање и пијетет жртвама је наш стални дуг страдалницима.