Одбијање захтева председника Вучића од стране хрватских власти да у својству приватног лица посети Јасеновац и поклони се сенима пострадалих Срба, али и Јевреја, Рома и осталих недужних жртава довело је до поновног затезања односа између две суседне земље

Има ли то некакве везе с недавном претњом неког посланика украјинског парламента о освети Србима уз помоћ „браће Хрвата“ или са приближавањем годишњице обележавања још једног страдања Срба које Хрватска слави као дан домовинске захвалности

Иако је након званичног приопћења хрватских дужносника остало прилично нејасно како би се то Хрватска унередила, то јест, изазвао хаос доласком председника Србије Александра Вучића макар и у приватну посету, због чега му је ускраћена дозвола за улазак у лијепу њихову, у складу с највишим стандардима једне цивилизиране еуропске државе, хм, оно што ипак највише штрчи јесте нови феномен наших западних сусједа: наиме, изгледа да су успели да патенитирају справицу звану искреномер којом су непогрешиво утврдили да Вучићеве намере нису искрене (?! ), те да мора бити да се ту крије нека опака замисао србијанског предсједника.

Поводом овог готово, па незапамћеног дипломатског скандала сазнали смо још штошта што шира јавност углавном до сада није знала: да је Пленковић у два наврата истоветан захтев одлагао, у децембру прошле, као и у марту ове године. Па је ствар одложена- до даљњег. Испало да је то даљње и даље одвећ блиско, па је уследило и треће узастопно хрватско „Најн, данке!“ Додуше, без тог „данке“, зна се уз шта оно иде кад је о хрватским нотама барем реч!

Музика за хрватске националистичке уши, рекло би се. Јербо Пленковић ни сам не зна како би умирио своје бранитеље. Посебно оне у чијим редовима парадирају они обучени у црне кошуље. Где црна боја није никакав знак жалости због почињених зверстава у блиској и још ближој прошлости која и даље снажно оптерећује сваку помисао макар и на почетак отопљавања каквих таквих добросуседских односа.

Уосталом, и просечно обавештенима је све јасно, без да поново цитирамо чувену реченицу великог песника и дипломате Јована Дучића о карактеру храбрости и томе слично. Што потврђује и недавни став Хрватске академије знаности: нема томе много дана како је највиша институција ове земље приопћила да Срби морају да се одрекну мита о Јасеновцу, желе ли видети подигнуту рампу за даље евроинтеграције, између осталог, додуше.

Све је то гарнирано старом олињалом фразом о „неопходности да се Србија суочи са својом прошлошћу“, дочим то за остале уопће не важи. Уосталом, ко још није свикнуо на стару мантру двоструких аршина чија се батина редовно вија

по српским леђима?!

Изгледа да су наши еуропски сусједи жељу председника Вучића доживели као увреду: јер, мало је вероватно да његову посету најстрашнијем стратишту Срба не би забележили и домаћи медији. Што би могло произвести и нека поновна питања, макар и кроз изјаве неколицине тамошњих јавних личности који се не либе истине, која заиста може бити лековита баш за оне који упорно покушавају да је гурну дубоко под земљу, све до хумки које сведоче о срамном периоду у историји којег се, судећи по оваквим гестовима, немају смелости јавно да се ограде и одрекну.

Остаје такође нејасно зашто је отправница хрватске амбасаде одбила да прими званичну ноту Србије поводом ускраћивања посете? Након које је следило саопштење да ће се Србија и овога пута у даљем поступању руководити свим дипломатским протоколима и одредбама међународног јавног права где је основни постулат реципроцитет у билатералним односима. Што је већ најавио и министар унутрашњих послова Александар Вулин коме је потом промптно забрањен улазак у Хрватску, а баш је мислио мало да скокне до мора тамо, ваљда? Под условом да га не заустави велики адвокат Оленик који је већ спремио против њега кривичну пријаву за нешто што се сада вика говор мржње, а доскора се звало вербални или деликт мишљења што је одавно укинуто о чему деца и унуци комунизтма изгледа да још нису обавештени.

Како год, хрватски званичници сада имају рок да се до 17. септембра изјасне о поновљеном захтеву председника Вучића да се поклони сенима јасеновачких жртава, у својству приватног лица, јер би, у супротном, морао да га прати његов хрватски колега по рангу или неко са највишег нивоа власти.

Није тешко погодити какав би могао бити исход овог поновљеног захтева. Сем ако не буде реаговао сам Брисел, као ономад Меркелова за време мини царинског рата.

Још ће бити интересантније образложење могућег одбијања, ако опет укључе искреномер, дакако!

Познато је да је председник Вучић врстан шахиста, а еуропска Хрватска поносна на своју шаховницу не може да на домаћем терену дозволи- шах мат!