(Поводом инцидената за Бадњи дан и Божић на КиМ):

Гнусни чин тероризма и бандитизма Рањавање Стефана и Милоша нису тек лични чин: то су пуцњи на све што је српско и Србија

И још један доказ о стварном стању људских права Срба на КиМ

У континуитету, а не изолован и појединачан

Како год да о томе извештавају известиоци

Додатак за кандидатуру у Савет Европе?

Нескривено зло надвило се тог Бадњег дана надомак Штрпца, у селу Готовуша: на једанаестогодишњег дечака Стефана и његовог десет година старијег рођака Милоша сручила се мржња, како се управо испоставило, једног Албанца. Који је запуцао на њих из аутомобила у покрету, како су испричали очевици. Из аутомобила у коме није био сам, због чега је мржња двострука. Где је разум и одвраћање те друге стране изостало и овога пута. Јер, мисле исто.

Као повод за ову поплаву гнева и мржње биће да је био Бадњак кога су Стојановићи исекли у оближњој шуми. И с којим су, као и свих ранијих година, пожелели да се сликају на самом улази у своје село. Уз сву претпостављену симболику овога чина: и оно што сам Бадњак представља. Али и чињеницу да су дечаци постали мушкарци и успели да узберу Бадњак какав су желели. И да тај чин овековече фотографијом за будућност и сећање.

Али, оно што се запатило у некој другој глави, пуној мржње и зла, покварило је тај бенигни чин Стојановића. Не знамо да ли је осумњиченом Албанцу задрхтала рука којом је на њих запуцао. Или је можда његов гнев био превелик. Тек, овај покушај убиства завршио се далеко мање трагично него ли је креатог овог гнусног чина то вероватно желео.

А није он само пуцао у два српска дечака. Пуцао је злосрећник у Србију, у њено срце, у њену будућност. Јер, млади Срби су претња за њихов паклени план да почисте све српско са земље коју су преотели и за коју верују или желе да верују да је њихова. У чему имају несебичну помоћ спољних сила који прећутно, али и неретко сасвим отворено, подржавају њихове нечастиве планове.

Како се сада шпекулише, биће да је монструозни Албанац припадник тзв. безбедносних снага тзв. Косова. За сада, званична верзија каже да је он одмах по почињеном злочину ухапшен и да се налази у притвору.

С обзиром да су се овога пута, макар и штурим саопштењима, огласили и припадници дела међународне заједнице, и Курти и Османи су, барем јавно и формално, такође осудили овај чин. Шта им је стварно у главама и срцима, можемо само да замислимо. Је ли им њихов безумни сународник овим чином можда покварио дуго грађени наратив о Албанцима као вечним српским жртвама? Па ће сад морати да се ваде и своде причу на помућени ум једног њиховог човека који кипти од жеље да освети оца који је погинуо за наводну слободу и независност тзв. Косова?

Како ће с овим пред Савет Европе? У којем су се кандидовали за чланство? Можда ће да скроје причу да су цео догађај инсценирали управо Срби? Шта нас још од њих уопште и може да изненади?! Поготову ако их тако посаветује неки саветник?!

Тек, с нескривеним цинизмом, Курти говори о рањавању два грађанина Косова? Ма, није ваљда?!

И Стефан и Милош себе сматрају грађанима Србије, Србима. Свесни да су овога пута због тога пострадали. Као и немали број њихових сународника пре тога, у већој или мањој мери.

Пуцњима у Стефана и Милоша најављен је наставак сезоне малтретирања преостали Срба у нашој јужној покрајини. Није требало дуго чекати: само пола дана касније нападнут је у Клокоту Стефан Томић. Чији је неопростив грех био што се с братом враћао с поноћне Божићне литургије! Тог величанственог празника чија је главна порука радост и ширење мира по целом свету! Са жељом да се доброчинство уселе у срца свих људи. Оних који то стварно јесу, а не да само тако споља изгледају.

Увек су се српски непријатељи трудили да пажљиво одаберу датуме за нападе на Србе и Србију. Историја је таквих примера пуна, нарочито она ближа. Како су након тога пролазили, и то је познато.

Па ће тако да прођу и овога пута. Бесрамни пуцњи у два недужна дечака и брутално пребијање трећег неће обесхрабрити Србе и присилити их на масовни егзодус са свете српске земље. Српским непријатељима ће, изгледа, требати још времена да схвате шта је за Србе Косово и Метохија, шта је Косовски завет и колики је значај тог највећег српског мита у духовној вертикали свих истинских Срба. Који знају да очување КиМ у границама Србије није тек пука борба за територију, већ дуг према славним прецима, али и залог за будућност оних на којима Србија остаје и опстаје. Стефана, Милоша и свих других који не носе залуд имена својих славних предака.

Требало би оне који то не схватају мало подсетити лекција из даље,али и ближе историје. Можда коначно нешто и схвате.

На пример, да председник Вучић није отишао на Хиландар да пије рујно вино, већ да се још снажније надахне духовном снагом која ће и њему и свима нама бити потребна у борби која тек предстоји. И која је већ најављена доласком силних емисара. И који ће, како рече ономад Председник, да наставе да притискају и уцењују. А ми ћемо на то одговорити даљом борбом.

Јер, предаје нема!

Улог је Србија!